Српство Дубровника
Српство Дубровника. Данас то звучи незамисливо. Али пре само стотинак година Српска странка је побеђивала на градским изборима у овом граду. Опозициону Народну странку водио је Луко Зоре, аутор књиге Дубровчани су Срби. Да, сви документи с краја 19.века показују да је и након формирања модерне хрватске нације, Дубровник био насељен Србима. Hрватима је то данас незамисливо будући да им кроз медије и образовање намећу бесмислену догму о томе да су сви становници Хрватске Хрвати. Ипак, чак и њима препоручујемо да одгледају ову емисију. Не да би нешто променили у својим схватањима јер то се неће десити, већ да би нешто научили о прошлости својих градова и култури својих предака.
Много је дилетантских лажи посејала службена историја. Неке од кључних тичу се древности наших корена на овим просторима. То важи и за Дубровник и за читав простор јужне Далмације који обухвата и простор далматинског залеђа, што је, пре свега, данашња Hецеговина. Када кажемо јужна Далмација, Цавтат је можда најбољи пример заборављене и сакривене српске историје овог подручја о коме је остало много доказа, пре свега историјских трагова истакнутих Срба, али и докумената о Србима католицима. Чак и такозвани латински назив Дубровника – Рагуза, није латинског већ је српског порекла. Да смо ми у праву, довољно нам говори чињеница да службена наука до дана данашњег није понудила било какакв сувисли одговор на питање порекла речи Рагуза. Међутим, Константин Икономос у свом Огледу о језику даје веома јасан одговор. Рагуза је само латински препис имена Рогоз, што је назив за биљку барског мочварног типа. Рогоз илити рогозина, зовемо је још и шевар, типична је биљка дубровачког подручја. Од ове биљке када се осуши могу се правити разни корисни предмети за живот, а можда је најсликовитије ако кажемо да се рогоз користи за прављења асура. Сав приобални јадрански терен био је поприлично мочваран а рогоз је најфреквентнија биљка мочвара. Према хрватском повесничару Антуну Ничетићу, главна дубровачка улица Страдун до 9.века била је мочвара која је је раздвајала Дубраву и Рагузу, два дела данашњег Дубровника.
Веома је важно подвући информацију да Рагуза није никаква латинска реч, јер они ову реч у речнику и немају. Само име Рагуза, доказ је да су стари Срби насељавали ово подручје и пре 6. и 7.века. То је и доказ да такозвано романизовано илирско становништво Дубровника није било суштински романизовано већ је само прихватило политичке и културне утицаје Римског и каснијег Ромејског царства. Ако су свој град називали српком речи рогоз, значи да знамо којим језиком су такозвани Илири говорили и пре и после римског освајања, али и после ослобођења Балкана од Ромеја. Дубровчани су говорили српским језиком о чему ћемо додатне доказе изнети у овој емисији. Због огромног утицаја Рима, усвојили су и доста латинизама, као и део римског културног утицаја.
Но, да се још само кратко вратимо имену Рагуза. Наравно, потиче од српске речи РОГ. Јер, биљка рогоз, рогозина, има специфичан рог којим се завршава. Дубровник и сва његова околина, у прошлости поготову, али и данас, богати су мочварама. Ту се посебно истиче делта Неретве, као и део Дубровника који се зове Мокошница. Сазнања о правом пореклу такозваног латинског имена Рагуза бацају сасвим ново светло на до сада саопштавану историју нашег простора која је практично у потпуности лажирана. Рагуза је и име познатог града на Сицилији који су, сасвим очигледно, основали предгрчки становници овог подручја, познати као Сикули. Име сицилијанског града Рагуза довољно говори о језику којим су говорили прастановници Апенинског полуострва што је наравно доказ њиховог етничког порекла. Али, ово је само делић приче о Дубровнику која широј јавности практично никада није испричана. Преселићемо се сада у савремено доба, пре него што се поново вратимо антици и праисторији Далмације и Дубровника.
У Дубровнику је на изборима 1890. године победила Српска странка. Она је за противника имала народњаке који су опет били национално дефинисани као Срби. Све постаје потпуно јасно када се погледа Календар за 1897.годину. Наиме, у њему је наведен попис из 1890. године према коме 9713 грађана Дубровника говори српски језик док 716 говори италијански а 384 мађарски. Занимљиво је да хрватског језика нема на списку. Hрватска историографија позива се, пак, на аустро-угарске податке према којима је овде требало да буде наведен српско-хрватски а не српски језик. Па размотримо шта је заправо чињенично стање. Као што смо већ рекли у Дубровнику је поменуте 1890. године победила Српска странка. Вођа опозиционе странке Луко Зоре писац је књиге Дубровчани су Срби што је очит доказ да је и вођа опозиције био Србин. Да видимо сада имена људи који су чинили општинску управу коју је именовала Српска странка. То су, сви до реда Срби католици: барон Франо Гондола градоначелник Дубровника. Следе опћински присједници Срби католици: Иво Авошћани, Јеро Натали, Банац Божо, Франо Бибица, Богдан Берберовић, Антун Водница. Следи даље дугачак списак опћинских вијећника и опћинских чиновника. Јасно је ваљда да су људи у Дубровнику 1897. године, који су се изјашњавали као Срби боље знали којим језиком говоре него што је то аустро-угарска уписивала у својим пописима. Иако је српско хрватски језички договор направљен 1850. године у Бечу, очито је да то Дубровчане није превише занимало. За наметање бечког договора било је потребно доста времена, а видимо да до самог краја 19.века у Дубровнику он није заживео. Подаци изнети у овом календару не треба да жесте и нервирају Hрвате. Они треба да почну да се суочавају са чињеницом да су Срби и српски језик из Далмације систематски протеривани и асимиловани још од времена Млетака, што је настављено аустро-угарским утицајем, да би се све довршило касније, током 20.века.
Никола Тоља у својој докторској дисертацији о Србима, одбрањеној у Задру 1987. године пише, цитирајући католичког свештеника дум Ивана Стојановића: ‘’Обичаји сељака дубровачкога исти су што и херцеговачки: Божич, свадба, крсно име, крмине, све прави српски обичаји…’’ . Тоља даље наставља: ‘’треба указати на још неке обичаје као што су: кумство, ложење бадњака, мирбожење, крсна слава (на дубровачком подручју преимнеована у фесту), везаност уз гусле и епске народне песме које славе јуначку прошлост, обичаји везани за рођење и неке друге сеоске свечаности које су се стољећима одржавале и у пограничним селима на дубровачкоме подручју а које су истовјетне онима у српском залеђу.’’ Тоља даље пише да у Конавлима и дубровачком залеђу готово да није било куће без гусала те да су се одржале славе, преименоване у фесту, а да су најчешће славе биле: Ђурђевдан, Михољдан, Митровдан, Свети Срђи и Бак, Антундан, Свети Илија и други..
Сама имена Дубровчана посебна су прича. О томе су писали хрватски лингвисти, наравно потпуно заобилазећи чињеницу да су Дубровчани тог времена били Срби. Но, њихови радови корисни су како би се увидела романизација дубровачких имена. Један од хрватских научника који се тиме бавио је Ненад Векарић, човек изразито српског имена. Ево једног Векарићевог цитата из научног рада који је издала Hрватска академија наука. Он пише да је у изворима дошло до мешања, цитирам:. нпр. Вицензо Радовицх умјесто Вицко Радовић. Балтазар умјесто Балдо Јован умјесто Иван… Векарић пише да је највише варијација у записима властеоских презимена, цитирам: нпр. латински Георгио, талијански Гиорги или хрватски облик (нпр. Ђурђевић).’’ Занимљиво је до које мере иде некритички приступ цитираног Векарића и хрватске науке. Презиме Ђурђевић и име Ђурађ од кога је презиме Ђурђевић настало, ни у научно-фантастичном филму не могу бити хрватског порекла будући да је опште познато да Hрвати не кажу Св. Ђурађ већ Јурај или Јуре, а да је име Ђурађ типичан србизам. Ево шта даље Векарић наводи о именима Дубровчана: ’’Дубровник је преостала народна имена, стварањем истозначница, прилагодио кршћанскима (Живан-Ђиван —> Иван, Цвијето — Флорио, Божо постао Натале, Криле —» Кристо, Вуко —» Лука, Милослав —> Михо, Радослав —> Рафо… Руско —> Роко, Видо —> Вито, Рада —> Рафаела, Стана —> Викторија, Цвијета -» Флорија, Живана-Ђива —> Ивана, Милица —» Грација..’’ Јасно је да су имена грађанки и грађана Дубровника романизирана вештачки. Међутим, ове дупле евиденције имена добар су траг за дешифровање записа старих имена такозваних Илира која су заправо романизирано записана у старим записима и пописима.
Срби католици били су крајем 19.века најзначајнија политичка и интелектуална снага у Далмацији. Побројићемо само нека значајна имена. Медо Пуцић је припадник познате племићке српске породице из Дубровника. Записи о овој племићкој породици могу се пратити још од 13.века. Медо Пуцић је средином 19.века написао и значајно дело у 2 тома, под називом: Споменици српски од године 1395. до 1423. Блиски рођак Меда Пуцића рафо Пуцић припадао је већ поменутој Народној странци Далмације. Пет пута биран за градоначелника Дубровника и два пута за народног посланика у Скупштини Далмације. У Дубровнику и данас постоји шеталиште Меда Пуцића. Hрватска шовинистичка наука и пропаганда Hрвате лажу о етничком пореклу многих људи али је Медо Пуцић оставио довољно личних трагова о томе да је себе сматрао Србином што онемогућава данашње фалсификовање етничког порекла племићке породице Пуцић. Управо на лажима које се кроз школство сервирају Hрватима, гради се и мржња према Србима а Дубровник и Далмација генерално најбољи су пример паничног скривања српског порекла и историје.
Међу Дубровчанима, све до Првог светског рата, етничка припадност и вероисповест били су потпуно јасно одвојени. Дубровчани су били Срби католици. Нажалост, код самих Срба није постојало довољно енергије да се изборе да Срби католици добију значајнији третман, а Александар Карађорђевић учинио је највише на расрбљавању Срба католика. Наиме, у краљевини Југославији није било пописа по националном критеријуму, већ искључиво по вероисповести. Тако се онда дошло до каснијих уцена којима је подлегао кнез Павле па су сви католици били рачунати као Hрвати приликом стварања бановине Hрватске 1939. године. Дакле, упркос ужасним притисцима у освит Hитлерове окупације, српски политичари и кнез Павле дали су огроман допринос расрбљавању Срба католика, где Дубровник заузима најзначајније место.
У Дубровнику је 1909. године основана Матица Српска Дубровника која је после Матице Српске у Сремским Карловцима, била најзначајнија српска културна институција. Ова дубровачка Матица Српска била је задужбина трговца Константина Вучковића. Она је чинила све да спречи хрватизацију Дубровника и његово припајање бановини Hрватској 1939. године. Ова институција српског народа престаће са радом ратне 1941. године, када ће фашистичком окупацијом српство Дубровника бити заувек уништено. Срби католици као феномен практично ће престати да постоје, а на њима ће бити извршена кроатизација. Бескрупулозност ватиканске пропаганде огледа се и у чињеници да они Србе католике покушавају да дефинишу као некакав политички покрет, а не чињеницу, датост, да Србин не мора бити православни хришћанин, већ може бити било које конфесије. Баш зато треба поменути Матију Петра Катанчића који је припадао фрањевачком реду а 1798. писао следеће редове, цитирам: ’’Оно је заиста нашим Илирима познато, да се свуда Србљима зову, не само они који живу у Србији, него скоро по свем Илирику а и по Дацији, особито они који су грчкога закона, који мисле, да се тијем највише од другијех разликују, што се зову Србљи или Србљани.4 О Hрватима Матија Петар Катанчић, Србин Католик из Славоније пише: Хрвати – ово приповиједам по свом уверењу – нас Раце и Илире, који се од њих у језику знатно разликујемо, све зову Власима.
Наравно, српска службена наука, која је до дана данашњег у канџама комунистичких југословенских кадрова није се позабавила феноменом о коме говори Матија Петар Катанчић. Он нема дилему да је име Србин генеричко и опште за Рашане и Илире. Данас је Hрватима непојмљиво када се каже да су Гундулићи стара српска породица из Дубровника, те да је Иван Гундулић српски песник. То је зато што не знају ко је био Тројан Гундулић, рођен у Дубровнику око 1500. године а касније постао српски штампар у Београду. О српству Дубровника можда најсликовитије говори један од највећих српских патриота Матија Бан. Овај Србин католик рођен је у Петровом селу, крај Дубровника у коме је завршио школу. Члан Српске краљевске академије наука постао је 1844. године. Био је значајан сарадник Милоша Милојевића а управо је од Матије Бана потекла идеја за оснивање Друштва светог Саве које ће имати кључни утицај на ослободилачки покрет Срба широм Балкана, а највише на стварање четничког покрета у Старој Србији. Матија Бан, Србин католик из Дубровника, иницијатор је и предлога за изградњу храма Светог Саве на Врачару. Упркос свему овоме, о Матији Бану готово да нема ни речи у српском образовању. Наша деца о њему не уче. Ниједна се школа по овом великану не зове… Али, зове се макар огромно насеље у Београду – Баново брдо, мада огромна већина становника овог насеља заправо и не зна о ком се бану ради…
Српство Дубровника се не може приказати без помена дум Ивана Стојановића, католичког свештеника и српског националног радника који је живео од 1829 до 1900. године. Као римокатолички свештеник супротставио се аустријској хрватизацији Дубровчана. У његовој књизи „Дубровачка књижевност” јасно је истицао да су Дубровчани били по вери римокатолици, али по језику и по пореклу Срби. Сматрао је да једно не искључује друго и да једно не смета другоме. За процену једног народа по њему су били важни само фактори: језик, обичаји и историја. Стојановић је написао и занимљивих 200 страна као додатак преводу књиге историчара Енгела „Повијест Дубровника” . У њему је, дум Иван Стојановић, као живи сведок, показао како је Аустрија од успостављања своје власти на почетку 19. века, радила на хрватизацији Дубровника.
Знаменити Србин кога данас својатају Hрвати и Монтенегрини јесте Валтазар Богишић, чувен по својој изјави: Што се грбо роди, време не исправи…’’ Рођен је у Цавтату 1834 а у Новом Саду, 1866. године, основао је политички покрет назван „Уједињена омладина српска“, док је у Дубровнику био члан „Србокатоличког покрета“, а на Цетињу „Дружине за ослобађање и уједињење српско“. На оснивачкој скупштини „Уједињене омладине српске“ утврђени су основни циљеви тог покрета: свеколики напредак Срба; одгајање свијести о славној прошлости, утврђивање заједнице братства; уз паролу: „Српство све и свуда’’. Богишић се без икаквих дилема изјашњавао као Србин а његово српско порекло не спори ни поменути Ненад Векарић, хрватски академик у свом делу ’’Подријетло Балда Богишића’’ из 2003. Богишић је посебно био фасциниран српском историјом и, може се рећи занесен идејом да је Црна Гора најчистија српска земља, као и Конавле из којих су дошли његови преци. Српска краљевска академија изабрала га је 23. јануара 1888. године за редовног члана. Што се тиче Цавтата, родног места Богишићевог, о српству овог места говори и његов надимак. Цавтат су пре Другог светског рата називали Мали Београд о чему пише Никола Тоља у својој докторској дисертацији одбрањеној у Задру 1987. године. Срби су били већина у Цавтату и борили се против насилне хрватизације овог места.
Др Франо Кулишић, секретар Матице српске у Дубровнику пише о сукобима 1910. године када је народ Цавтата засуо јајима хрватске праваше који су дошли како би провоцирали својим паролама грађане овом места. Има заиста пуно бележака о српству Цавтата. Забележене су прославе Светога Саве и Видовдана у Цавтату 1937. године. На изборима у Цавтату 19. децембра 1937. већину је добила национална листа Србина Ника Враголова. Hрватска сељачка странка је настојала да разним начинима повећа свој број гласова. Али нису ништа могли постићи пред националном свешћу Цавтаћана. У чланку под насловом „Из Цавтата” штампаном у листу Дубровник, истиче се да се Цавтаћани осећају 70% као Срби, а 95% су југословенски опредељени. HСС је против њих водио кампању и Цавтачане погрдно називао Власима. Једна од кључних српских институција Цавтата било је соколско друштво у чијој су управи били: Иво Кушељ, Тодор Бернарди, Перо Петрић, Никша Враголов, Мишо Маргаретић,Петар Маркони, Нико Кушељ, др Влахо Новаковић. Др Божо Раше, Божо Враголов и многи други. Приметили сте да је често презиме српско у Цавтату било Враголов. Чувени је споменик Мата Враголова који и дан данас стоји у Цавтату, али му је део натписа уништен. На њему пише: ’’Родом и домом Цавтаћанин а уништен је део натписа на коме је писало ’’Срцем Србин’’… О овом натпису се зна из старих новинских извештаја Политике.
Вратимо се сада у антику. Кључна етнолошка особина Дубровчана и Дубровника је обележавање Светог Влаха, Власија. Без икакве сумње, ова градска слава, названа именом феста, крунски је доказ наше аутохтоности на овом простору. О овом феномену говорио сам у емисији Истина о Србима и Далматима. Начин прославе градске славе и њен назив феста доказују нам да се ради о античком, гвозденодопском обичају, што ћемо и појаснити. Са друге стране, градска слава Светог Влаха, Власија открива нам да је име далматског митског пастира заправо Велес. Hришћански Свети Власије, опште је познато, представља замену за Велеса, односно далматског митског пастира.
Археолози и етнолози сматрају далматског митског пастира врховним богом. Наравно, ово је само лоша конструкција службене науке која не разуме дух античких Далмата, дух бронзаног доба уопште а још мање разуме нит која повезује гвозденодопска племена са неолитом. Име митског пастира који је представљен са штапом и фрулом, често у форми пола јарац пола човек, службена наука је тражила у латинском Силвану. Тако ћете у многим књигама наћи нетачан податак да је име далматског врховног бога било Силван што је апсолутна неистина а тек дубљим истраживањем савеснијих научних радова схватићетте да је име остало енигма до дана данашњег. Врло је важно нагласити да Срби до дана данашњег имају сачуван култ митског пастира и то је свети Сава. Њему Срби и певају као пастиру химну Светом Сави. А Свети Сава је кроз народне приче и скаске представљен као пастир са фрулом и штапом, идентично као далматски митски пастир, што доказује континуитет народних веровања између далмата и срба.
С друге стране, прослава Светог Влаха,Власија као градске славе Дубровника открива нам да је име далматског митског пастира било управо Велес. Велес, Волос, Влес су само различите вокализације истог имена које потиче од речи Влас. Влас, влака, влна старосрпски а новосрпски вуна карактеристике су стоке па не постоји никаква дилема о томе зашто је далматски митски пастир носио сточно име. У Несторовом летопису, најстаријој руској хроници, у којој се говори да је порекло свих Словена са Дунава, односно из такозваног Илирика, Велес се управо и назива сточни бог. Митски пастир је присутан у веровањима свих сточара. За Далмацију , велики део Босне, Hерцеговине и западне Србије карактеристично је да се стока, поготову стока од које се користи влас, влна, вуна, влакно.. називо БЛАГО. Они често овце и козе зову благо.. Као што се Свети Влахо, свети Власије назива још и свети Блаж, тако је од речи Влас, Влакно стандардном Б/в варијацијом настала и реч Благо. Из исте етимолошке лепезе и корена су и реч облога, облећи односно облачити, као и реч облак.. Занимљиво је овде поновити да је кроз грчке записе остало забележено да је илирска реч за облак била Руно, што је заправо асоцијативна веза између овчијег руна и стандардног изгледа облака који управо на руно и подсећа.
Све у свему, Дубровчани су у старим списима, па и данас често називани Власима. Ми смо појам Влаха објаснили у емисији о Власима, али ћемо поновити да се овај назив користи са различитим значењима. Три значења су кључна: 1. као назив за сточарско, планинско становништво, 2. као назив за становништво које је претпрело делимичну романизацију током римско-ромејске владавине од 1. до средине 6. века, 3.као погрдно име за Србе
Дубровник је, уз Салону, данашњи Сплит, био један од градова у којем је становништво претрпело значајан романски утицај који се огледао у усвојеним језичким латинизмима али и политичкој привржености Риму и Цариграду. Зато је дубровачко становништво од стране српских владара из лозе Немањића увек називано влашким именом. На пример, Стефан првовеначани пише у својој повељи Дубровчанима: И да не емле Србин Влаха без суда. Тиме Првовенчани даје гаранцију да ће се судским путем решавати спорови Срба са грађанима Дубровника. Иако су говорили истим језиком, писали истим писмом, Срби су Дубровчане звали Власима. Ово није ништа ново јер је читава територија западно од реке Мораве до пре два века називана Стари Влах. Данас ова одредница Стари Влах означава само југозападни део Србије: Ариље, Ивањица, Чајетина, Пријепоље, Ужице.. Особина, можемо слободно рећи ружна особина Срба, је да своје сународнике називају туђим именима, па тако Мачвани Сремце зову Швабе јер је у Срему било доста Шваба. Људе са југа и истока зову Бугарима, због близине бугарске границе, Србе са Косова зову Шиптарима, Арнаутима и слично… Тако су и настала поједина српска презимена попут Швабић, Бугарин, Бугариновић, Арнаутовић и слично..
Дубровачко становништво називано је Власима из два од наведена три разлога. Један разлог је значајан степен романизације а други разлог је њихово изворно сточарско порекло што знамо управо по градској слави Светог Влаха, односно светог Власија. Прославу градске славе Дубровчани називају феста. Појам феста сматра се латинизмом али је то потпуно погрешно схватање које је некритички наметнула службена наука. Појам ФЕСТА настао је из имена ВЕСТА, односно ради се о истој речи где имамо звучно-безвучни пар В-Ф. Веста је богиња огњишта код старих Римљана али ова богиња као и прослава Весте односно Фесте датира у предлатински период Рима којим су управљалиу Рашани и Сабини. Феста-Фешта је заправо прослава градске славе Рима, којом приликом је ватра са градског огњишта ношена Римом. Име Веста илити Вешта је србизам и русизам. Код такозваних античких Грка ова Богиња се зове Јеста, односно она која Јесте што је апсолутни србизам. У српском језику каже се Јестаство и овом речју се именује појам бића, појам суштине и истине. У руском језику каже се Вештаство, а овај појам постоји и у старосрпском наслеђу. То знамо по речи ВЕШТ али и речи Вештица. Ова кратка етимолошка анализа само је провокација у намери да вас заинтересујемо за тему и проблем јер пуна анализа порекла појма Фешта-Вешта захтева неупоредиво шири простор. У сваком случају дубровачка Фешта је ништа друго до обичај градске славе карактеристичан за српско етничко наслеђе, а чињеница да је градска слава Дубровника Свети Влахо-Власије, открива нам име далматског митског пастира, будући да је хришћански Власије заменио култ Велеса, заштитника стоке и стада…
За разлику од Срба католика у Дубровнику, Срби православци слављење далматског митског пастира Велеса нису заменили светим Власијем, већ култом св. Саве. О томе пише др Веселин Чајкановић, цитирајући српског православног свештеника из Обрежа крај Крушевца. Прота Божа Милићевић је у једном етнолошком истраживању проте Стевана Димитријевића испричао следеће: Придајући Светом Сави божанску моћ, народ му је на чување поверио своје највеће благо, своју стоку и огласио га за заштитника и бранитеља њеног. Отуда Срби сточари посте Савину недељу и месе му славски колач. Пост почиње од светога Јована и савесније га издрже него божићни. Од памтивека овај обичај постоји, записао је прота Димитријевић, додајући да му нико ни приближно није могао одредити постанак његов. Савин пост се пости како би Свети Сава сачувао стадо и стоку од вукова и да би она била здрава и напредовала. Чајкановић примећује да је приказивање Светог Саве са штапом и фрулом, у народним песмама и причама,заправо идентично свим божанским чобанима као што су Пан, Атис, Hермеси или старосрпски Велес. Ипак службена наука до дана даншњег далматском митском пастиру погрешно приписује име римског Силвана и то због сличности у графичком приказу. Силван уопште није заштитник домаће стоке. Силванови атрибути изгубили су изворни смисао јер су Латини презирали сточарске сеоске култове. Насупрот томе, код староседелаца Балкана и Европе, какви су несумњиво Дубровчани, заштитник стада Велес, очувао се у форми градске славе светог Власија до дана данашњег.
Култ далматског митског пастира Велеса, кога службена наука дилетантски назива илирским Силваном, поготову је очуван у јужној Далмацији Конављу, Трогиру, Сплиту што се зна по многобројним пронађеним рељефима, али су овакви прикази и рељефи пронађени и у Шумадији, чак и у околини Београда. То показује културолошко, етничко јединство на целом овом простору које је нарушено вештачким инжињерингом нација у 19.веку. Циљ ове емисије није био да изазива било какву врсту нетрпељивости већ да укаже на историјске чињенице које су такве какве јесу.
Александар Шаргић