Српски топоними у Албанији

Рабно – заборављено старо име Арбаније

Аутор: Александар Шаргић
Извод из емисије канала Србија Глобал

Вероватно је највише неутемељених историјских прича, без икаквих доказа, испричано о Арбанасима. Почев од самог имена где се преплићу Албанци, Арбанаси, Арнаути, Шиптари, Шћиптари, Шкипи… па до потпуног неразумевања те чудне језичке мешавине која се данас назива албански језик, службена наука се показала немоћном и недораслом. Ипак, бројни путописци и етнолози оставили су и више него довољно трагова да прави истраживачи, додуше не без муке, могу склопити мозаик и доћи до истине. Ово није прва емисија Србије Глобал о Арбанасима, али јесте једна од оних које ће означити прекретницу ка коначном решењу загонетке о пореклу овог народа. Чудно, јер централна тема ове емисије заправо није порекло Албанаца већ српски топоними у Албанији. Мотив и разлог прављења ове емисије јесте чињеница да огромна већина места, села, река, планина у овој земљи носи српска имена. Ова чињеница делује тим чудније што се проценат српских имена и топонима повећава како идемо ка југу Албаније. Како је то могуће? Природно би било да је број српских топонима највећи на самој граници Србије и Албаније. Има их свакако пуно и тамо али оно што затичемо на крајњем југу, можемо слободно рећи, оставља без текста, и просто тера сваког правог истраживача на много дубље занимање за историју овог простора.

Ова емисија бациће једно потпуно ново светло на историју односа Срба и Арбанаса, која је, веровали или не, неупоредиво мање затрована и окрвављена него међусобна историја Срба и Hрвата или пак Срба и Бугара. На израду емисије навео нас је и навод из Житија Симеона Немање које је написао Свети Сава а у коме се данашња Албанија, некадашња Арбанија заправо назива Рабно. Свети Сава пише да је његов отац обновио пропалу своју дедовину ослободивши, између осталог од Рабна оба Пилота, што би у суштини представљало читаву или већи део територије данашње Албаније. А сам Симеон Немања пише у својој Hиландарској повељи да су његови дедови владали овом земљом барем од 1000. године, што је његово лично сазнање . Једно од престоних места српског краља Јована Владимира, који је владао од 1000. до 1015. године, налазило се у околини данашњег Елбасана. Јован Владимир никако не би могао премештати средиште своје државе према централној Албанији да ту није живело српско становништво, то јест да је овај простор био насељен неким страним народом. Култ Светог Јована Владимира српског који је мученички страдао данас је најјачи управо у граду Елбасану где су до 1995. године чуване његове мошти да би онда биле пренете у Тирану.

Да је изворни назив Арбаније заправо Рабно говори нам и натпис са цркве Светог Јована Владимира коју је подигао арбанашки (раб’нски) великаш Карло Топија (Теопија). Тамо је потписан управо старим називом ове области која по свему судећи значи РУБНО ПОДРУЧЈЕ, будући да се у старосрпским дијалектима југа У често мења са А (Пример РУКА=РАКА). Тако се у данашњем македонском рубно каже рабно.

Руски конзули и путописац албанских крајева Јастребов дословце каже да је Рабно из српских историјских извора, заправо цела Албанија. А назив Арбан настаје заправо као ромејска метатеза српске речи Рабно. Слични примери метатеза су Раме-Армус, Работа-Арбајт, Лаба-Елба, Бела-Алба и многи други… О проблему самог имена Арбанас биће речи на самом крају ове емисије, па да бисмо одмах прешли на главну тему емисије, приказаћемо једну од најјужнијих области Албаније, а то је дистрикт Горица, односно Корча што је данашњи цинцаризовани изговор имена ове области. Албанија је подељена на 36 управних области а ми ћемо се фокусирати на оне најужније колико нам формат и дужина емисије дозвољавају. Hајде зато да причу о српском Рабану, српској Арбанији отворимо кратком причом о Морави и Дренови на крајњем југу данашње Албаније.

МОРАВА И ДРЕНОВА НА ЈУГУ АЛБАНИЈЕ
Нама који живимо крај Мораве, конкретно у крушевачком крају посебно је занимљиво постојање планине Морава у чијој непосредној близини је Дренова национални парк. Наиме, надалеко познато село покрај Крушевца, на реци Морави је управо Дренова. Планина Морава налази се двадесетак километара од јужне границе Албаније према Грчкој. Област Горица, којој планина Морава и Дренова припадају данас се назива Корча (Грци Горицу изговарају Корица). У околини планине Мораве и Дренове више од 2/3 наззива места је српског порекла. То су без сумње: Брачањ, Жичиште, Хочиште, Добран, Полошке, Билишта, Верник бабан, Враниште, Борје и мноштво других на овој фотографији коју ћемо вам оставити нешто дуже на екранима како бисте их сами ишчитали и уверили се… Сва ова места данас не припадају управној области Горицавећ и другим мањим суседним. Горица данас има око 190.000 становника. Због забрана, асимилација, још од турског времена а поготову у време комунистичке Албаније, чији је заштитник био Совјетски Савез, данас овде званично нема нити једног Србина, док се бележи присуство Влахо-Цинацара и Грка. Овде на планини Морава има још једна занимљивост, а то је црква Светог Илије на врху Мораве. Hрам се делимично види на овој фотографији. Ово је изузетно занимљив етнолошки остатак јер су највиши врхови брда и планина, код старих Срба, увек посвећивани Перуну, док би удолине биле посвећиване Велесу. Опште је познато да је, примањем хришћанства, култ Светог Илије заменио култ Перуна. А када већ помињемо Велеса, путописац Јастребов бележи реку Велесницу која се налази између градова Кукуш и Дибер у Албанији. Управо на Велесници изграђена је модерна хидроелектрана Велесница. О месту и улози као и о јединству Перуна и Велеса писао сам нашироко у књизи ’’Српски поглед на свет’’. На самом југу Горичке области, на граници Албаније и Грчке, види се и топоном Видово, што је још један важан етнолошки траг.

Планина Морава у Албанији

На крајњем југу Албаније, на крајњем југу области Горица налази се и место Лесковик чије је име беспредметно објашњавати говорницима српског језика али није беспредметно поставити питање: Како то да у Лесковику на југу Албаније данас нема нити 1 Србина, ко их је и када одатле истребио, на какав начин и да ли се за ту врсту етноцида одговара у модерном свету, те зашто макар историјска и етнолошка катедра у Србији немају ама баш никакав однос према овим чињеницама.

Пре него што наставимо са навођењем српских топонима на југу Албаније, суочимо се сада са једном од најшокантнијих чињеница. А то је да народна ношња коју данас и Срби и Арбанаси сматрају шиптарском заправо представља најстарију, односно једну од најстаријих и најизворнијих ношњи Срба. Први пут са овом чињеницом суочио сам се, пре више година, када сам на сликама четничких војвода из Старе Србије уочио капу нама познату као албанско кече и белу сукнену ношњу. Овом приликом дајемо вам на увид неколико таквих фотографија. Оне су начињене на територији данашње Северне Македоније где је од краја 19. закључно са првом деценијом 20.века настао српски четнички покрет. Ипак, пре него што појаснимо фотографије српских четника навешћемо извор који говори о томе да се ради о изворној српској ношњи. Иван Јастребов и Пантелија Срећковић цитирају ромејски извор, историчара Јована Кинама из 12. века који описујући ратни сукоб Срба и Ромеја на реци Тари каже да Срби носе беле капе и бело уско одело. Цитирам: ‘’Били су оружани секирама, праћицама, џилитима и мачевима. Одело им је било: доламе, уске гаће и беле капе.’’ А Иван Јастребов, обилазећи Арбанију и пишући своје дело Стара Србија и Арбанија сведочи: ‘’ Ношња Фанда тј. уопште Дукађинаца готово да је сасвим иста као ношња Маћана, Шаљана и Црногораца. На телу им је дугачка долама од белог сукна са зеленкастоплавим гајтанима по рубу, уске гаће (панталоне) од истог сукна и беле капице (кече). То је чисто српска одећа из старих времена. У такву ношњу била је одевена цела српска војска када је против побуњене Србије кренуо цар Манојло.

Најизразитији пример те старе српске, а данас арбаншке ношње, је фотографија српског четника Милана Алексића који се налази и на насловници наше емисије. Међутим има и других примера.На пример, на фотографији где у доњем реду седи војвода Јован Стојковић Бабунски, налазе се тројица српских четника са капом коју данас називамо кече. Иначе, војвода Бабунски носи стару белу српску ношњу али уместо кечета носи шубару која је заправо наследник античке фригијске капе. На овој фотографији има укупно 8 четника са старом српском белом ношњом која се данас у широј, мање обавештеној јавности, углавном сматра шиптарском. На другој групној фотографији уочавамо само једног четника са кечетом али укупно тројицу са изворном белом ношњом.. Међутим, овде треба приметити да велики број српских четника носи класичне античке фригијске капе начињене налик шубари. Такође, и у овде уочавамао петорицу четника у белој изворној српској ношњи. А на групној фотографији ослобођених српских комита из Битоља видимо да баш сви носе беле капе које су обликом између кечета и феса. Такође, већина носи изворну српску белу ношњу.

Враћамо се сада називима места у јужној Албанији. Друга најјужнија област Албаније је Ђирокастра. Носи латинизирано име али опет више од 2/3 насељених места у њој носи српска имена. Иако су имена доживела албанизацију њихов се корен и значење без проблема и данас препознаје: Чороводе, Љубохово, Њивице, Битићи, Липовани, Черениште, Салари, Косине, Клисура данас измењена у Келцуру и мноштво других сведочи о томе ко су прастановници југа Албаније. Када већ помињемо Клисуру у Албанији навешћемо и један веома занимљив податак који се тиче овог места. Постоји једна српска прастара народна песма из западне Грчке, која пева о српском краљу Бодину. Њу је у својим путописима навео Спиридон Гопчевић, нажалост не целу већ само делић иако сам Гопчевић сведочи да је песма веома дуга. Према певањима у овој песми изгледа да је српски краљ Бодин столовао много јужније но што се обично мисли. Његова престоница се обично смешта у околину Скадра, али ова народна песма описује Бодиново престоно место тамо где се река Десница улива у Војушу (албанизирано Вјоса), а то је скоро 300 км јужно од Тиране. Могуће је наравно да је Бодин имао и више престоница, што је било уобичајено за све српске владаре. Келцyре односно стари назив Клисура у области Ђирокастра сматра се могућом локацијом коју народна песма описује. Иначе, песма се зове Ћерка краља Бодина а у самој песми Бодин се назива и Бодином и Богданом. Будући да је у близини и, некада српски, а данас грчки град Костур, грцизирано Касториа, у овој песми се певају следећи стихови о месту Бодинове престонице: В Костурска земља Десничка, дека ми краље седеше, на бистра река Десница.’’

Посебно је занимљива прича која нам долази из села Хормово у коме је боравио Доситеј Обрадовић. Белешку о томе напавио је и Радован Томашевић, који цитира Доситејеве наводе. Она каже: ’’Најлепше сведочанство о томе оставио је наш Доситеј Обрадовић, који се на повратку из Свете горе, 1768. године, задржао на Крфу, па ту прихватио гостољубиве позиве Албанаца Хормовита, те у њиховом градићу Hормову остао читаву годину дана. Тамо је научио њихов језик, обновио њихов запустели манастир, отворио школу и био учитељ њиховој деци.’’
Недалеко од Hормова – записао је Доситеј – налазе се нека прекрасна поља, која Албанези не зову другојачије него Лепажита. Питам и(х) ја, шта то значи? „Не знамо“, кажу ми, „то је име поља.“ А кад им ја то изјасни(х), казујући им да је српска реч, „Море калуђеру“, одговорише ми, „не чуди се ти томе: ми смо са Сербљи један род и племе у старо време били.“

Ми смо већ навели, додуше само делић сведочанства Ивана Јастребова о томе да велики број Арбанаса носи српску ношњу. Међутим, он је сведочио, као и Арбанаси из Hормова који су разговарали са доситејем обрадовићем, баш о томе да је већи део њих заправо српског порекла. О томе наравно сведоче и прастари документи, попут, на пример Дечанске хрисовуље или турског пописа племена Клименти данас Кељменди. Тај попис смо објављивали небројено много пута а у њему се види да и у 15. веку данашњи Кељменди носе искључиво српска имена. О томе сведоче и бројни записи путпоисаца са краја 19.века где се долази до истих етнолошких трагова као код Срба. Али, будући да су главна тема ове емисије српски називи места у Албанији, ми ћемо само укратко проћи кроз неке од чињеница и писаних извора. Кренимо од најстаријег, од Дечанске хрисовуље из 1330. године где се наводе имена практично свих мушких глава у Метохији, делу данашње Црне Горе као и делу северне Албаније. Наводи се и један арбанашки катун, сточарска насеобина а имена мушкараца Арбанаса су следећа, цитирам: ‘’Леш са децом, Бранислав, Ћурко са браћом и децом, Свиноглав са децом, Гон (Ђон), Бушат, Петар, Будан, Дос, Гин (Ђин), Дминко, Дмитар, Лазор, Пријезда, Бис, Андричко, Голуб, Писерађ, Пелегрин, Тешмир, Гоислав, Богослав…’’

Из Дечанске хрисовуље јасно видимо да 1330. године већина наведених Арбанаса носи изразито српска имена из чега происходи да су они у том тренутку племе веома сродно Србима, односно да се можда ради о племену које је састављено од Срба и некакве мање скупине досељеника који заједно творе некакву регионалну целину. За Србе је иначе карактеристично да своје сународнике називају именом туђинаца. Тако Мачвани Сремце називају Швабама, досељенике из јужне и источне Србије у Шумадији ће неретко назвати Бугарима, оне који дођу с Косова Арнаутима, чак и Шиптарима. Тако се код Срба затичу презимена Швабић, Бугарин и Анаутовић иако се неспорно ради о Србима.

Да су првобитни Арбанаси на тлу данашње Албаније били доминантно српског порекла, али са одређеном регионалном специфичношћу, упућује нас и један од најстарији помена Арбанаса. То је спис ромејске принцезе и хроничарке Ане Комнине назван Алексијада. Она наиме у 4.књизи Алексијаде каже да Арбанаси и Срби заједно нападају норманског вођу Роберта Гвискара који је заузео Драч. Она описује догађаје око 1080. године, што се савршено уклапа у хронологију формирања арбанашког етноса о којој говоримо на каналу Србија Глобал већ 4 године. Па да резимирамо још једном. За време Јована Владимира није било Арбанаса у српском Рабну. То је дакле 1015. година. Михајло Аталиота бележи да су 1043. године у војсци побуњеног ромејског војсковође Георгиуса Маниакоса били некакви Албанци односно Арбанити са Сицилије који су учествовали у неуспелој побуни и државном удару. Будући да су поражени код Солуна а да је Маниакос погинуо, део војске са Сицилије остаје међу Србима који им пружају гостопримство. Њихов заједнички непријатељ је Ромејско царство, односно Цариград. Будући да се област звала Рабно, Грци су је метатезирано називали Арбан. Насељени углавном у планинским пределима северне Албаније, бивши војници почињу да живе сеоски живот женећи се Српкињама, попримајући српске обичаје и орођавајући се са локалним Србима, стварајући нова племена. Будући да ова територија често пада у руке Ромејског царства, те да дошљаци доносе и свој језички утицај, временом Арбанаси постају засебна етничка целина али чак и у другој половини 15.века и даље јако блиска Србима Та арбанашка етничка целина блиска је Србима и по језику и по обичајима и по именима а посебно када су у питању заједничке борбе против непријатеља. Имајући у виду сведочанства из Дечанске хрисовуље, Арбанаси се чак могу сматрати неком врстом српског регионалног племена или чак сточарске касте попут Влаха. Мора се, дакле, имати у виду дух времена јер се многи појмови користе у сасвим другом контексту него данас.

Временом је српски појам Рабно практично ишчезао из употребе а грчка матетаза Арбан и Арабанас преовладала у општој употреби. Тако се онда догодило да бројна племена која су чисто српска а живе на простору Рабна, буду називана арбанашким и у српским изворима. Као доказ можемо навести један од најсликовитијих примера. Отац Ђурађа Скендербега Јован и Скендербегов млађи брат Репош су као Срби основали арбанашки пирг на Светој Гори и ту се, по угледу на српске владаре, замонашили и били сахрањени… Арбанашки пирг је део манастира Hиландара а Скендербегова породица је била један од значајних ктитора српског Hиландара. Када Скендербег пише Дубровчанима, он користи чист српски језик тога времена. Писмо је написано 1450. године и у њему Скендербег користи чак и архаичне називе месеци, конкретно трешњар, односно чрешњар, иако је званични српски двор преузео интернационалне називе месеци још 250 година раније. То показује извесну склоност Арбанаса тога времена да тврдоглавије чувају српске старе обичаје, што их описује као један од српских регионалних идентитета, попут Црногораца или Hерцеговаца. Скендербег иначе помиње и свог шефа канцеларије Нинца, који је очевидно Србин, а писмо пише из града Леша.

О изворно српском или доминантно српском пореклу Арбанаса сведочанства су оставили многи етнолози и путописци а ми ћемо поменути записе Ивана Јастребова, Ердељановића и Андрије Јовићевића, с краја 19. и почетка 20.века. На 334. страни у оригиналном издању путописног рукописа Руса Јастребова писаног око 1900. године каже се да Албанаца изворних готово и да нема. Јастребов оштро и јасно разликује њихов антрополошки тип. Јастребов пише: Говоре албански, називају се Албанцима али су они углавном словенски тип и тип романизираних Трибала, Беса, Дарданаца. Јастребов каже да је Арнаутин танак, низак и да има нешто етиопско и феничанско у свом изгледу, изражавајући се јако негативно о цивилизацијском нивоу тог типа Арбанаса. Вратићемо се сада на главну тему емисије, српске називе места, српске топониме у јужној Албанији да бисмо се касније поново вратили на етнолошке карактеристике и сама имена Арбанаса која сведоче о њиховом доминантно српском пореклу…

Осврнућемо се на још 3 управне области у јужном и централном делу ове државе. Област Подградец је очевидно српског порекла. Главни град области је Поградец. Обухвата општине: Бучимас, Велчани), Дардас (бивше Крушево), Поградец (Подградец), Проптишт (Проптиште), Требињ (Требиње), Одуниште алб.Удништ и Чарава.. Ту су још и места Лешница, Блаце, Грабовица, Брег, Ремен и дурга која можете видети на вашим екранима. Управна област Пећина налази сее у централном делу земље, а главни град је Пекињ, заправо Пећина. Обухвата општине: Ђочај, Карин, Пајов, Пећина, Прпарим и Шез где опет можемо видети доминацију српских имена. Област ДЕвол сматра се местом где је свој живот завршио цар Душан српски. Главни град Девола је Билиште а једна од већих општина ове области је Hочиште. У овој малој области три четвртине је српских назива места а издвајамо: Височице, Капштице, Полошке, Житиште, Враниште, Браћањ, Трен, Верник, Добран…
Један од кључних српских топонима у Албанији свакако је БЕРАТ. Данас он не звучи српски али је опште позната историјска чињеница да је старо име овог града заправо Београд. О томе је запис оставио и познати турски путописац Евлија Челебија. Око 1660. године Челебија пише да постоје 3 Београда: један у Арнаутлуку, како су Турци звали Албанију, други у Ердељу што је данашња Алба Јулија и трећи престони Београд. Иначе, данашњи Берат а некадашњи Београд је област у којој опет доминантно затичемо српске називе општина. Од 13 општина у округу најмање 9 има српска имена, од којих бисмо издовјили општину Велебиште што је еквивалент планини Велебит у Далмацији, као и општину Сињ, опет једнако чувеном месту у Далмацији.

У непосредној близини арбанашког Београда налазе се и следећи занимљиви српски називи места: Узнова, Вирјани, Дробоник, Водице, Бистровице, Росковец, Дреновице, Добрење, Козаре, Љубиње, што су јасне паралеле са српским топонимима у Србији, Hерцеговини и Босанској крајини.

Цитат из путописа Челебије можете видети и он сведочи о томе да ни у 17.веку етнички карактер Арбанаса и Албаније није би драстичније измењен. Наравно, однос Срба и Арбанаса почиње да се мења погоршавањем прилика у Османском царству. Тада почињу и прва непријатељства. Наиме, Срби као народ који је веровао у хришћанску борбу против Османских муслимана, пактирао је са Аустријом. Бројна арбанашка племена пратила су судбину својих сродника Срба али када је освета Турака постајала све јача, нека племена су почела да примају ислам и прелазе на турску страну. Тако се догодило да дође до поделе и у самим племенима па су Клименти хришћани који су у међувремену потпали под папин утицај заједно са Србима бежали према данашњој Војводини. У великим сеобама Срба било је и Арбанаса, поготову Климената чији потомци данас живе у околини Београда, као и у Хртковцима, Никинцима и другим местима…

Тема ове емисије су српски називи места у Албанији. Стога смо бројне документе и прилоге из области етнологије, обичаја, као и неке од кључних историјских извора оставили за неку од наредних емисија. Ту је наравно и незаобилазна прича о генетици која много може открити али нас још лакше може одвести на погрешан пут неисправних тумачења. Многе од тих података ми смо презентовали у претходним емисијама које су се бавиле овом темом али се свакако намеће потреба израде једне целовите емисије о пореклу Арбанаса.

На самом крају, желимо да се још једном вратимо на проблем имена Рабно, односно пре свега на проблем самог етничког имена: Арбан, Арбанас, Арнаут, Албанац, Шћиптар, Шиптар. Ово важно питање заправо је и корен саплитања при решавању енигме о пореклу овог народа. Ми ћемо свакако у наредном периоду урадити једну свеобухватну емисију на тему порекла Арбанаса, не зарад било каквог шовинизма или мржње. Напротив, зарад тога да коначно расплетемо те намерно замршене конце непријатељсттва које изворно нису мрсили ни Срби, ни Арбанаси, већ Бечки двор, Османски двор, Горди и охоли британски лордови, Ватикан али и Совјетски савез у новијем времену.
За крај дакле да утврдимо. Српски назив за Албанију је Рабно. О значењу неки други пут, управо у емисији која ће се бавити пореклом Арбанаса. Српски назив за Албанце био би Рабанас али је облик Арбанас брзо преовладао у употреби код Срба већ у средњевековним документима. Прихваћен је грчки облик Арбан уместо српског Рабан. Управо тако – Арбани или Арбанаси – управо тим именом зову их и Грци – тачније Арванити јер се према новом грчком алфабету Бета чита као Вита, те се уместо Арбанити они данас за Грке Арванити.

Што је још важније, Цинцари илити Власи овог подручја, које службена наука сматра староседеоцима, користе идентично име. Албанију називају Република Арбинисхиа из чега следи да је Рабан односно Арбан, заиста изворни назив за ову земљу и народ. Наравно, корен АРБ на грчком нема никакво значење док основа РАБ на српском и сугласнички минимум РБ представљају једну од највећих и најзначајнијих језичких основа а о чему смо говорили у бројним емисијама. О овој основи сам писао и у књизи Није било сеобе Срба на Балкан. Сами Арбанаси данас своју земљу зову Шкиперија илити Шћиперија. Не желећи у овој емисији да арбитрирамо на тему значења овог појма, можемо са сигурношћу констатовати да назиц Шћиптар и Шћиперија, не можемо наћи ни у историјским изворима средњег века, ни у традицији Срба, Цинцара и Грка. О некаквој антици тек нема говора. Дакле, ради се о називу који је настао касније као што је и етногенеза данашњих Албанаца настајала каснијим мешањем са становништвом које је довођено из ранзних области Османског царства, а пре свега са Кавказа.

За крај, једном за свагда треба одвојити појам АЛБА и АЛБАНАЦ од појма Шкиптар или Шћиптар. Реч АЛБА у суштини означава оно што је светло или бело. Настала је метатезом речи БЕЛА. Алба данас означава и зору односно излазак Сунца у романским језицима. Стога је свако тражење порекла Шћиптара преко појма Албанија потпутно погрешан пут. Они себе никада у историји нису називали Албанцима, све до пред крај 20.века, када је то политичким путем наметнуто. Чак и данас то није назив који они користе у личној међусобној употреби. Као важан прилог овој тези приказујемо вам и насловну страну листа Скипетари из 1889. године. Познато је из бечких дворских архива да је процес формирања албанске нације у данашњем смислу речи започет 1886. у Бечу. Већ 3 године касније налазимо лист Скипетар који сведочи о томе да појам Албанац тада није прихваћен од Арбанаса. Лист је издаван у Румунији, а такође треба приметити да у имену Арбанаса нема гласа Ш, већ се они зову Скиптар, а у писаном облику није било слова Х.

Ова емисија није имала за циљ да продуби мржњу између Срба и Арбанаса. Напротив, она треба да подсети Србе на заборављену историју на тлу данашње Албаније, на кости предака које тамо леже као и назаједничке корене са многим арбанашким племенима која, игром судбине, данас чувају чак и српску ношњу коју смо ми заборавили. Шта данас са тиме? Шта са многим другим чињеницама које говоре о другачијој историји и заједничком етничком корену, тешко је рећи… Да ли је могуће супротставити се историјском, посебно школском и медијском тровању којем су Арбанаси били изложени тако дуго? Да ли Срби могу да пронађу икакав мотив да Арбанасе гледају на било који другачији начин сем као отимаче своје територије? Да ли је могућа било каква промена која би донела успех једног народа а да онај други не пати и не страда? Да ли је могуће да, као некада, Срби и Арбанаси заједно отерују стране завојеваче са овог простора? Одговор на ова питања немамо… Имамо само жељу да истином о прошлости лечимо ране, макар тај лек болео више него сурова и тешка садашњост у којој живимо…